Ishrana pasa i mačaka sa Diabetes mellitus-om

       Diabetes mellitus (DM) je endokrini poremećaj koji se može javiti kod psa i mačaka.

Uzrok je relativan ili apsolutni nedostatak hormona insulina, koji stvaraju  beta ćelije pankreasa. Uloga  insulin je stimulacija transporta glukoze i drugih hranljivih materija preko ćeliskih membrana  za ćelisku upotrebu, i uključen je u brojne anaboličke procese u telu.

Nedostata insulinske aktivnosti dovodi do povišenog nivoa glukoze u krvi (hiperglikemija) i nemogućnosti tkiva da primi glukozu  koja im je potrebna.

      Primarni klinički znaci oboljenja uključuju povećano unošenje vode, učestalo i obilno mokrenje, preteranu potrebu za hranom, i mršavljenje.

Dijagnoza se obično postvalja na osnovu kliničke slike i laboratorijskih ispitivanja gde je izražen povećan nivo šećera u krvi i pojava šećera u mokraći

  Diabetes mellitus, u zavisnosti od vrste koju posmatramo, ima učestalost pojave u rasponu od 0.13% do 2.0% populacije pasa i mačaka koji su kućni ljubimci, i  trenutno je, pored poremećaja funkcije štitne žlezde, jedan od najčešće dijagnostikovanih endokrinih poremećaja kod pasa i mačaka.

     Faktori rizika za razvoj DM kod pasa i mačaka uključuju prethodni ili istovremeni hiperadrenokorticizam, rekurentne epizode pankreatitisa , stres i prisustvo genetske predispozicije. Faktori rizika ka pojavi oboljenju povećavaju se sa starošću životinje.

      Dokazano je da postoje  predispozicije specifično vezane za rasu. Rase pasa koje su predisponirane za nastanka DM su samojed, haski, mops, mini šnaucer, mini pudla,  dok je kod mačaka  to rasa- Sveta Birminska  mačaka.

Diabetes mellitus postoji u dva tipa:

   Dibetes mellitus tip I  (ranije poznat kao insulinsko zavisni  DM) je aposlutni nedostatak endogenog insulina.

   Diabestes mellitus tip II karakteriše se proizvodnjom insulina, pri čemu se ne postoje ili su oštećeni receptori za insulin koji se nalaze na ćelijama

    Svi klinički znaci koji se primećuju kod kućnih ljubimaca sa DM povezani su sa kratkoročnim ili dugoročnim efektima hiperglikemije i promene u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina. Dugoročno javljaju se komplikacije kao što su katarakta, ablacija sočiva, mikrovaskularni promene na bubrezima, polineuropatije…

      Mnoge komplikacije DM se mogu sprečiti ili prevenirati strogom kontrolom nivoa glukoze u krvi. Opšti terapeutski ciljevi u upravljanju DM treba da minimalizuju hiperglikemiju koja se javlja nakon unošenja hrane, spreče hipoglikemiju kada se daje insulin, razlože i minimalizuju kliničke znakove oboljenja, spreče ili odlože dugoročne komplikacije, i doprinesu opštem poboljšanju zdravlja.

       Uspešno upravljanje dijabetesom može se postići putem egzogene upotrebe insulina, davanjem oralnih hipoglikemijskih lekova, dijeta, gubitak viška telesne težine, vežbanjem i istovremenom kontrolom bolesti.

       Dijetetski ciljevi za pse i mačke sa  DM su poboljšanje regulacije glukoze u krvi isporukom hranljivih materija u organizmu tokom perioda kada je egzogeni inuslin aktivan. Dijeteteski menadžment ne znači izostanak potrebne terapije za zamenu insulina, ali se koristi za poboljšanje kontrole glikemije.  Dijetetski tretman je instrument u poboljšanju glikemijske kontrole i stvaranju potrebe za manjim brojem davanja egzogenom insulinskom terapijom.

Faktori koji se moraju uzeti u obzir pri kreiranju odgovarajuće dijete za ljubimce sa simptomima šećerne bolesti uključuju konzistenciju i vrstu ishrane, njenu nutritivnu vrednost i sastav hranljivih materija, kalorijski unos i način hranjenja kućnog ljubimca, kao i prisustvo bilo koje druge bolesti.

       Tip ishrane pasa i mačaka sa dijabetesom treba da  bude dosledan u količinama, i izvoru hranljivih materija (proteini, masti, ugljeni hidrati). Konkretno, vrsta i količina hranjivih sastojaka koja treba da se isporuči telu, treba da bude konstantna iz dana na dan i u proporcijalnim kalorijama dobijenim iz masti, proteina i ugljenih hidrata. Ako dodje do promena u sastojcima ili sastavu hranljivih materija dijeta se može poremetiti, i dolazi do poremećaja čvrstog vezivanja glukoze u krvi na nivou insulinske aktivnosti, što je  potrebno za pravilnu kontrolu nivoa glikemije.

        Iz ovog razloga na tržištu postoje stalne fomulacije gotove, dijetetske hrane čija je formulacija ispitana i garantuje da neće dolaziti do promena. Opet sa druge strane, handmade (hrana spremana kod kuće)  i te kako može dovesti do navedenih oscilacija, zbog teškoća održavanja stalnog sastava i kvaliteta hranljivih materija.

         Takođe, davanje poslastica kućnim ljubimcima sa dijabetesom strogo je zabranjeno upravo iz prethodno navedenih razloga.

         Postparndijalna ( postprandijalno = nakon hranjenja, uzimanja obroka) koncentracija glukoze u krvi je najveća posle obroka, i za nju je odgovoran insulin. Ona je najveća pri upotrebi visokih nivoa jednostvanih ugljenih hidrata, jer ove hranljive materije zahtevaju minimalno varenje i brzo se apsorbuju nakon obroka.               

 Nasuprot njima, složeni ugljeni hidrati (skrob) zahtevaju enzimsku digestiju na prostije šećere pre nego se apsorbuju. Ovaj proces usporava brzinu isporuke glukoze u krvotok. Složeni ugljeni hidrati i rastvorljive vrste vlakana utiču na brzinu prolaska hrane kroz gastrointestinalni trakt i apsorpciju drugih hranljivih materija u ishrani.

Izbor hrane za pse i mačke sa dijabetesom  uključuje izbor hrane potpunih nutrtivnih karateristika, koji su uravnoteženi i osigurava optimalne nivoe svih esencijalnih hranljivih materija.

         Dijabetes je poremećaj koji utiče na sposobnost organizma da metaboliše ugljene hidrate, proteine i masti. Zato proporcija ovih hranljivih materija u namirnicima namenjenim u ishrani kod ljubimaca obolelih od DM, mora uzeti u obzir i energetski sadržaj hrane, posebno u slučajevima pothranjenosti ili gojaznosti. Kod gojaznih životinje sa DM ishrana treba da bude formulisana u cilju regulisanja optimalne telesne težine, ali da  istovremeno postoji i kontrola glikemijskog odgovora i obratno, kod životinja koje su pothranjene, ishrana treba da bude veće energetske gustine da bi se održala ili poboljšala kondicija i zdravlje jedinke.

Pse sa dijabestesom treba hraniti  visokokvalitetnim proteinima  u količinama koje zadovoljavaju njihove dnevne potrebe. Sadržaj proteina u hrani za mačke sa dijabetesom treba da bude umeren ili viši (≥30%, suve materije), što ima za cilj zamenu lako  svraljivih ugljenih hidrata koji utiču na nivo glukoze u krvi. Proteini su pre izbor za zamenu ugljenih hidrata, nego masti, zbog samih masti u ishrani koje povećavaju otpornost na insulin i smanjuju toleranciju glukoze. Kada se psi ili mačke hrane hranom sa smanjenim nivoom ugljenih hidrata, utiče se na povećanje glukoneogeneza jetre i promoviše normalizacija kocentracije glukoze u krvi..Velike postprandijalne fluktuacije kocentracije glukoze u krvi se izbegavaju jer se  glukoza proizvodi preko hepatične glukoneogeneze i oslobađa se u cirkulaciju sporo i stabilno. Pored toga, veruje se da smanjeni ugljeni hidrati menjaju metabolizam iz oksidacije glukoze prema meatbolizmu masti kao primarnom izvoru energije za telo. Prednost ove promene za ljubimce sa DM, uključuje smanjenu sekreciju insulina, pomak od lipogeneze ka lipolizi, i povećanu upotrebu slobodnih masnih kiselina kao poželjnog izvora energije.

         Kod mačaka, povećan metabolizam masti dovodi do povećanja ketona beta-hidroksibutirata. Ali, ljubimci koji su hraljeni hranom bogatom proteinima i redukovanim nivoom ugljenih hidrata , nisu se približavali opasnim nivoima koji su uočeni tokom metaboličkih acidoza sa nekotrolisanim DM.

        Važno je pravilno dijagnostikovati prisustvo  drugih bolesti, prilikom razmatranja ishrane sa povećanim proteinima i smanjenim ugljenim hidratima. Kod mačaka sa bubrežnim oboljenjima, može se pojaviti i povećan nivo azota u krvi, kada se hrane hranom sa čak i umerno povećanim proteinima. Inače, dijete sa povećanim proteinima su uvek kontraindikovane za životinje sa teškim oboljenjima jetre i bubrega.

       U slučajevima kada su povećani proteini u ishrani kontraindikovani, zbog istovremene bolesti jetre ili bubrega, može se koristiti hrana koja sadrži umereno povećana hranljiva vlakna za kontrolu glikemijskog indeksa.

       Unos masti kod pasa i mačaka sa dijabetesom treba da bude umereno ograničen ako  ljubimac ima višak telesne težine . Izmene u matabolizmu lipida može izazvati razvoj hiperholesterolemije i lipidoze jetre kod nekih dijabetičnih jedinki. Oganičeni unos masti pomaže u sprečavanju ili minimalizuje te promene i olakšava gubitak težine ili kontroliše težine ako je to potrebno.

           Potencijalna prednost masti u ishrani  kod dijabetesa, je njihov efekat na pokretljivost želuca. Visok nivo dijetetskih masnoća odlaže pražnjenje želuca i samim tim pomaže u regulisanju postprandialnog glikemijskog odgovora, hrane koje sadrže mononezasićene masti pokazalo se da smanjuju ukupni holesterol u serumu, lipoproteine niske gustine i trigliceride bez povećanja nivoa glukoze u krvi. Međutim, ova prednost sa druge strane,  potencira efekat na insulinsku rezistenciju i pogoršava abnormalnosti lipida u krvi koji se javlja kao komplikacija dijabetesa. Zbog navedenih nepovezanih efekata i zbog doprinosa povećanom sadržaju enegrije u hrani, dijeta za mnoge ljubimce sa DM treba da bude sa umereno niskim sadržajem masti i da uvek sadrži adekvatan nivo esencijalnih masnih kiselina.

         Sadržaj ugljenih hidrata  je važan faktor  ishrane, jer ove hraljive materije imaju najveći uticaj na postprandijalni nivo glukoze u krvi. Hrana za kućne ljubimce poželjno je da minimalizuje glikemijski odgovor  i smanji fluktuaciju glukoze u krvi, čime se doprinosi boljoj kontroli dijabetesa i razvoju njegovih komplikacija. Termin glikemijski indeks odnosi se na sistem rangiranja, koji katagerozuje hranu na osnovu njenih efekata na nivo glukoze u krvi. Generalno gledano, složeni ugljeni hidrati  (skrob) imaju niži glikemijski indeks nego jednostavni ugljeni hidrati, jer se složeni ugljeni hidrati sporije vare. Vrste skroba se takođe razlikuju po glikemiji, a efekat zavisi od biljnih izvora, njegovog fizičkog oblika i namene skroba koji se koristi za kuvanje i preradu. Primer za to, skrob od celog zrna ima niži glikemisjki indeks od visoko rafinisanih skrobova. Visoko rafinisani skrob, kakav je recimo pšenični skrob, u poređenju sa rafinisanim skrobom od krompira ili ječma, pokazuje viši odgovor na glukozu i insulin u krvi u poređenju sa skrobom iz krompir ili ječma . Posebno se izdavaja ječam kao izvor skroba koji je vrlo pogodan za ishranu kod ljubimaca sa DM.

      Uloga dijaetalnih vlakana u lečenju dijabetesa kućnih ljubimaca je opsežno proučavana. Pored količine, razmatrana je i tip vlakna. Jedan od tipova klasifikacije vlakana je u dve široke kategorije: rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva (topljiva vlakna) uključuju pektin, sluzi, nekoliko hemiceluloza i fruktooligosahraide (FOS). Ova vlakna su visokog kapaciteta za zadržavaje vode, odlaganje pražnjenja želuca i veruje se da usporavaju apsorpciju hranljivih materija preko crevnih površina. Većina rastvorljiv vlakana se takođe fermentiše pod uticajem bakterija u debelom crevu.

         Mineral hrom u tragovima je prepoznat kao nephodan nutritijent u metabolizmu glukoze. Biološki aktivan oblik hroma funkcioniše kao sinergista delovanja insulina i zove se faktor tolerancije glukoze. Precizna kompozicija ovog faktora nije poznata, ali se čini da je nikotinkska kiselina esencijalna komponenta.  Teorija za mehanizam delovanja faktora tolerancije glukoze uključuje direktnu interakciju sa insulinom, uticaj na proizvodnju insulinskih receptora i metabolički postreceptor.

Smanjenje težine je važan faktor dijetetskog režima životinja sa DM,  ako je udružen sa prekomerenom telesnom težinom ljubimca. Gubitak težine kod pasa, sa dijabetesom tipa I može dovesti do povećane osetljivosti tkiva na insulin, što dovodi do smanjenja dnevnih potreba za insulinom. Kada je ljubimac sa DM gojazan, unos kalorija treba da bude napravljen za postizanje i održavanje optimalne telesne težine.

 Hrana koja je formulisana da bude potpuni i uravnoteženi obrok za pse, treba da sadrži umerenu količinu vlakana, i komplekse složenih ugljenih hidrata.

Kod gojaznih mačaka sa dijabetesom, ishrana mora biti sa niskim sadržajem ugljenih hidrata, visokim sadržajem proteina i/ili povećanim sadržajem vlakana.

           Raspored hranjenja životinja zavisi od insulina , i treba ga planirati tako da se hranljive materije unose u telo u periodu egzogene aktivnosti insulina.Ovaj raspon će biti određen tipom insulina i perioda dana kada se daje.  Ishrana sa nekoliko manjih obroka tokom dana je bolja nego jedan veliki obrok dnevno. Ovim se smanjuje postprandijalna fluktuacija nivoa glukoze u krvi. Drugi faktor koji utiče na stepen hiperglikemije nastaje nakon obroka, uključuje sastav hrane i vrstu insulina. Ako se insulin aplikuje rano ujutru, prvi obrok treba dati neposredno pre insulinske injekcije.  Ako ljubimac odbija da jede bilo kada, injekcija insulina može biti uskraćena. Ovako se izbegava rizik hipoglikemije izazvane insulinom, koje mogu biti opasne po život. Preostala tri/četiri obroka se daju u pravilnim razmacima, u zavisnosti od dejstva korišćenog insulina. Uzimanje uzoraka krvi i merenje nivoa glukoze u krvi svakih 1 do 2 sata tokom perioda od 24h, se radi da bi period hranjenja bio u skladu sa insulinskom aktivnošću. Ako postprandijalni nivo glukoze u krvi poraste iznad 180 mg/dl, intervali između hranjenja i aplikacije insulina trebaju da se  smanje. Ako se hiperglikemija i dalje javlja, veličinu obroka treba smanjiti i /ili broj obroka treba povećati. Isto tako, obrok treba uvek da se obezbedi u roku od 1 do 2 sata prateći najniži nivo glukoze u krvi. Jednom izabranu odgovarajuću hranu i raspored hranjenja  nikako ne treba menjati. Psi se lako navikaju na nove režime ishrane, dok kod mačaka to je dosta težak proces. Kod mačaka može pomoći mešanje stare i nove hrane ili davanje pojedinih stimulatora apetita.

   Kao što  se iz svega navedenog može videti ishrana naših ljubimaca koji boluju od diabetes melitusa zavisi od mnogo faktora i mora biti usklađena kako sa stanjem i potrebama samih ljubimaca tako i sa raspoloživim terapeutskim protokolima. Sama terapija koja uključuje i posebnu ishranu je individualna i mora se konstantno pratiti i menjati u skladu sa uočenim  prmenama.

Tekst priredila:

Spec. veterinarske dijetetike dr Dušica Prka, DVM

GUTA

FREE
VIEW